Za originalnost, inovativnost u radu nagrađen je mnogim nagradama, među kojima se izdvajaju: srebrna i zlatna medalja „Mihajlo Pupin“ 2007. godine, priznanje „Nikola Tesla“ u Novom Sadu na Međunarodnom festivalu inovacija, znanja i stvaralaštva „Tesla fest“ 2010. godine, nagrada „Arhimed“ 2009 u Moskvi, na 56. sajmu tehnike i izložbi „Ekspo invent 2012“. Sava Nikolić – Poljanski je rođen u vreme ž
etve 1945. godine, na njivi, na kilometar i po od kuće u selu Raklji, nedaleko od Aleksandrovca. Dve žene, koje su pomagale njegovoj majci pri porodu, umesto u pelene stavile su novorođenče u rukoveđ nažnjevene pšenice, koja mu je slamu privezala za dušu i otkrila mu njenu sveprisutnu simboliku. Tako Sava Nikolić, od rođenja do danas, u slami nalazi smisao svog postojanja, a poslednjih 40 godina ugrađuje je u slike, i slamom beleži aleksandovačka polja, odakle potiče i njegovo umetničko ime – Poljanski, pejzaže njegove bogate Župe, manastire, svece, istorijske figure i obične ljude, prošlost i sadašnjost. Pšenično zrno u hrišćanstvu je simbol večnog života, smrti i vaskrsa. Simbolika slame je još iz biblijskih i mitskih vremena prisutna u životu ljudi. U srpskoj tradiciji je odnos prema slami odnos poštovanja i veze sa starim vremenima, koja se kroz običaje vraćaju u srpske domove, naročito za Božić i slavu.
-Božićna slama u etnološkom mislu simbolično predstavlja useve i želju domaćina da i u narednom ciklusu žito dobro rodi, a moj zadatak je da „produžim život pšenici (slami) kroz moje slike i posle žetve“ – kaže Sava Nikolić-Poljanski. I dan danas ne prođe niti jedan dan da u njegovoj Raklji, da se ne nađe među žitom na poljima, da ne udiše miris prirode, miris žita, što je za njega i miris života. Jer, kao dečak i mlad čovek, znao u vreme kada se pšenica trebi, da po mesec dana noć provede spavajući na njoj. Vukla ga je ogromna želja i ostala je ogroman sinonim nekog mirisa koji ne Sava ne može da propusti, i nema dana kada kod kuće da ne „barata“ sa slamom. Ovaj neobičan umetnik je za svoj stvarlački rad oduvek koristio običnu žitnu slamu, ali njegova tajna je u samoj obradi sirovine. Slama u Savinom radu prelazi dug put od njive, preko klasiranja, kuvanja, peglanja, ravnanja, lepljenja, autentičnog i jedinstvenog procesa, koji dugo traje, da bi se dobio pogodan material za slaganje mozaika od 2 do 5 mm, koji se samo njemu znanom vizijom, preko crteža slaže u neponovljivu sliku, za koju na prvi pogled ne umete da odredite kako je “naslikana” … -Sam proces je takav da sam do njega došao četrdesetogodišnjim eksperimentisanjem i usavršavanjem. Onda sledi sklapanje slika, u proseku na jednom centrimetru kvadratnom dela ima oko 100 elemenata slamnog materijala, što je više od 20.000 različitih elemenata utkanih u svaku sliku. To dodatno utiče na višedimenzionalnost svake slike dve-tri dimenzije, jer se u jednom štapiću od osnovne preslikava čitav spektar nijansi. Otuda svaka slika ima posebnu dubinu i kada se posmatra ostavlja utisak da je živa.. Često deluju kao da su obojene, a ne od slame. Ali, tim materijalom sam toliko uspeo da ovladam, da mi je “slikanje” postalo kao igra – objašnjava Sava Nikolić. A tu “igru” često javno demonstrira na izložbama. Više puta je Sava Nikolić-Poljanski izlagao svoja dela u Aleksandrovcu, Srbiji, svetu, te se njegove slike nalaze na svim kontinentima, a njegova tehnika pobuđuje pozornost kako etnologa tako i istoričara umetnosti. Ma gde odlazio, Sava Nikolić-Poljanski kaže da će se uvek vraćati u svoj rodni kraj. I na koju god stranu ga zvali, znaće da samo iz njegovog rodnog sela Raklje može videti ceo svet i sagledati njegovu suštinu, a to je umetniku najvažnije.
